U ovom blog postu bih se osvrnuo na bodybuilding i powerlifting takmičarsku sezonu 2017, i opšti utisak celokupnog procesa priprema i samog nastupa momaka i devojke koje sam spremao.
Prošla, 2016. godina bila je na neki način prekretnica u mojoj trenerskoj karijeri, upravo jer je to prva godina kako sam se odlučio za korak više, i preuzeo obavezu spremanja nekog pojedinca za takmičenje.
U toj 2016. smo napravili odlične rezultate, kako u bodybuilding, tako i u powerlifting disciplinama, s obzirom da je većini takmicara to bila najteža, debitantska sezona. Zahvaljujući celom tom periodu, stekao sam zaista mnogo takmičarskog iskustva, sa kojim sam i ušao u ovu, 2017. godinu.
Sada, kada se osvrnem na početak ove godine, a samim tim i sezone, na prvi pogled mi se činilo da će ona biti znatno lakša zbog svega navedenog. Međutim, uprkos tome, osećao sam i određeni pritisak, upravo zbog većih odgovornosti i obaveza kojih sam se prihvatio u dogovoru sa takmičarima.
Tim rečeno, osvrnuo bih se na čitav proces i zajednički rad sa svakim takmičarom pojedinačno.
Prolećna, powerlifting sezona
2017. godine smo imali dve “polu sezone”- prolećnu i jesenju.
Prolećnu sezonu obeležili su powerlifter-i, koji su učestvovali na Balkanskom prvenstvu u Vranju. Iron Republic tim predstavljali su Strahinja Ostojić, Hana Qasem, i Nikola Sarić. Oni su ostvarili sledeće rezultate:
- Strahinja Ostojić – Čučanj 305kg, Benč 207,5kg, Mrtvo dizanje 310kg, sa TOTALOM od 822,5kg, što je bio najbolji rezultat u juniorskoj kategoriji do 125kg
- Hana Qasem – Čučanj 110kg, Benč 82,5kg, Mrtvo dizanje 130kg. Ona je takođe nastupila i u solo benč presu, na kom je ostvarila 87,5kg. Samim tim, bila je prva u svojoj kategoriji (do 67,5kg), i postavila je državni i balkanski rekord u benč presu.
- Nikola Sarić – Čučanj 280kg, Benč 187,5kg, Mrtvo dizanje – neuspeh usled povrede abduktora na trećem pokušaju dizanja.
Ovo je bio treći put da kao trener učestvujem na powerlifting takmicenju, i mogu slobodno reći da sam bio zadovoljan postignutim rezultatim. Prvo i najpre, zadovoljan našim timskim zalaganjem. Tokom celog takmičenja se ekipa trudila da bodri jedne druge, bez obzira na tremu koja je bila vidno prisutna tokom celog takmičenja. Pre samog takmičenja sećam se koliko su Strahinja i Nikola davali jedan drugom podršku, a takmičili su se u istoj kategoriji, odnosno, bili su suparnici. To je već bio uspeh. Senku na celokupno takmičenje baca taj Nikolin peh, jer se desio pred sam kraj takmicenja, potpuno neočekivano i kao kakav “hladan tuš”. Bez obzira na to, Nikola je ostvario lične rekorde na benč presu i čučnju, što nam je i bio cilj koji smo postavili pre samog takmičenja. Povreda sama po sebi nije bila visokog stepena, već u datom trenutku jako neprijatna i nelagodna, a samim tim i dovoljna da spreči Nikolu u završetku takmičenja. On se brzo oporavio, nakon čega smo nastavili sa intenzivnim i marljivim radom.
Što se tiče Strahinje i Hane, ostvarili smo zadate i dogovorene ciljeve. Oboje su pomerili, i podigli svoje totale, čime su napravili korak više i napredovali u svojim powerlifting karijerama.
Jesenja, bodybuilding i powerlifting sezona
U jesenjoj, bodybuilding sezoni takodje sam imao tri takmičara koje sam direktno spremao, i jednog u čijim pripremama sam učestvovao.
Jesenja sezona mi je donela, mogu reći, vrhunac trenerske takmičarske karijere, koja je, sama po sebi, kratka.
Naime, Maksim Trzin, Hana Qasem, Zlatko Šulja i Milan Vučković ostvarili su sjajne rezultate. Pa krenimo redom:
- Hana Qasem – Čučanj 130kg, Benč pres 95kg, Mrtvo dizanje 150kg. To joj je donelo titulu apsolutno i relativno najjače takmičarke na državnom prvenstvu. Pored toga, imala je najjači benč pres, i mrtvo dizanje na celokupnom takmičenju.
- Milan Vučković – povratnik na powerlifting takmičenja, koji je sa rezultatima 365kg čučanj, 180kg benč pres i 375kg mrtvo dizanje, odneo titlulu apsolutno najjačeg na takmičenju, uz TOTAL od 920kg. Uz to, imao je i najjači čučanj, i mrtvo dizanje na takmičenju
- Maksim Trzin – Momak koji je 2016, potpuno neočekivano svojom pojavom iznenadio celokupnu bodybuilng scenu, ove sezone je uzeo čak 6 apsolutnih titula na svih 6 domaćih takmičenja. Kao vrhunac sezone, imao je i nastup na Svetskom prvenstvu u Španiji, na kojem je zauzeo 5. mesto.
- Zlatko Šulja – mlad momak, koji je na 4 bodybuilidng takmičenja uzeo 7 medalja – 4 druga mesta i 3 treća. Ono što je za specijalnu pohvalu, jeste činjenica da je sa svega 20 godina uspeo da parira 5+ godina starijim od sebe, i to u seniorskoj konkurenciji, u kojoj je i uzeo jednu od svoje 3 bronze i srebro.
Sada, kada dobijam pitanja poput toga kako se osećam zbog ostvarenog, moj jedini i pravi odgovor je – presrećno, i ispunjeno.
Bio sam sa njima u svakom momentu (ili se trudio da budem), jer znam koliko je to njima zaista značilo.
Maksim, koji je svake nedelje putovao iz Bačkog Brega, vozom do Beograda pa iz Beograda dalje, pokazao je da volja ruši sve. Pokazali smo šta je tim, i ekipa. Kada se zajedno nesto hoće i kada imamo zajednički cilj.
Ovih mesec dana, koliko je sve to trajalo, bilo je zaista naporno. Najviše psihički, ali, u nekim momentima, i fizički. Nekoliko noći koje te drže budnim zbog odgovornosti i nervoze, i dodatno doprinose tome. Na kraju, kada se sve sagleda, i pogleda u nazad, ni to nije bitno. Jer, uspeh smo ostvarili. Dokazali smo da možemo mnogo. Ali, samo pod okriljem strpljenja, jer ono je ključ kod ovakvih stvari. Jednostavno, preko noći se ništa ne postiže. Svi oni su vredno radili godinama, konstantno, a pod mojim nadzorom, svega 2 godine, da bi najzad i ostvarili, i bili ponosni na ovo.
Kada se zapravo i razmisli, iako je to zaista kratak period za takav neki rezultat, često se čuju rečenice “A joj, pa 2 godine je mnogo!”. Ovde moramo razjasniti da je sistematski, i konstantan rad na više strana doneo da u jednom danu budu njih troje apsolutni pobednici na takmičenjima u kojima su nastupali, a ne da je kakva sreća, i period uticao na takav rezultat.
Mnogo sam ponosan na sve što smo uradili, a iskustvo i mirnoću koju sam stekao i izgradio kod sebe je neprocenjivo, i nezamenljivo.
Godinama sam čitao i zamišljao da imam svoje “eksperimente” sa kojima ću raditi, i gaziti ciljeve, a na kraju mi se to i ostvarilo. Neke stvari su se pokazale kao greške, a neke ipak kao pun pogodak. Takve stvari su normalne, i ne mogu se znati dok se ne probaju.
Naš pristup i recept do uspeha
Zaista veliki broj ljudi kod nas, pri završetku priprema za bodybuilding takmičenja, prave opasan džumbus od tela. Manipulišu raznim stvarima, poput unosa vode, soli, minerala, hrane, itd. Ekstremistički se izbacuju određeni minerali, i na kraju ne ispadne ono što su očekivali.
Cela poenta spremanja jeste da budete spremni već deset dana do bine, a ne da se jure najbolji rezultati i forme par časova ili dana pred nastup. Ne smete primenjivati drastične promene, koje samo narušavaju čitavu homeostazu organizma. Jednostavno, ako niste unapred spremni, nikakvi recepti i brze i ekstremisticke promene vam neće pomoći. Nijanse koje ćete dobiti raznim manipulacijama, apsolutno vam ne pružaju kompletnu sliku, i neće vam poboljšati krajnji plasman, dok ćete samo sebi napraviti medveđu uslugu. Pored toga ima nekoliko stvari na koje se pažnja ne obraća. Ona, po meni, najbitnija jeste šta ste radili 3-4 meseca pre početka priprema za samo takmičenje. Ako ste taj period olako shvatali, ne možete očekivati velika poboljšanja. Istezanje, rad na moblinosti, rad na slabim partijama, rad na smirivanju psihe u završnici, rad na pozingu itd. dNikad se nisam takmičio, al sam uvideo koliko se neke, naizgled nebitne, stvari zapostavljaju. Ali, i to je stvar i iskustvo koje se stiče usled dosta vremena, pokušaja, pa i grešaka. Ali o tom potom.
Sa druge strane, powerlifteri, zapostavljaju tehnički deo svakog segmenta dizanja; mobilnost, oporavak, i prave gresku u tome sto se vode brojem ponavljanja, a ne efikasnošću istih.
Na takmičenje se kao po nekom pravilu i kod jednih i kod drugih, dolazi umorno, i ne prikazuje ono što je postignuto na treningu, ili za bodybuildere ne pokazuje forma i spremnost kao par dana ili nedelja pred takmicenje.
I za kraj bih spomenuo možda i krucijalnu grešku kod obe grupe sportista, i takmičara, a to je da se velika većina njih vodi pravilom da je više bolje. Medjutim, moje dosadašnje iskustvo je pokazalo da je suština skroz suprotna – a to je da je manje, i umerenije mnogo bolje i produktivnije, nego po svaku cenu srljati, a samim tim i brljati u nekim segmentima i sitnicama.
Nadam ste uživali u ovom, pa i ne toliko kratkom rezimeu jednog od najbitnijih perioda u mojoj trenerskoj karijeri. Do sledeće godine.
